Alternative flash content

To view this Flash you need Javascript on your browser and updated version of flash player.

Psihologija umetnosti

Psihologija umetnosti spada u jednu graničnu oblast psihologije koja je nastala u pokušajima psihologije i psihologa da daju svoj odgovor na temu ljudske kreativnosti i njenog produkta - stvaralaštva. Psihoanalitička istraživanja umetnosti su predstavljala početne korake u ovoj oblasti a nakon Frojda oblast se sve više razvijala, tako da danas postoji čitav niz teorija koje se primenjuju u istraživanju umetnosti.

Danas se pod psihologijom umetnosti podrazumeva nekoliko stvari. Prvo, to može biti proučavanje umetnika, zatim, proučavanje stvaralačkog procesa, psiholoških zakona prisutnih u književnim delima i na kraju delovanje umetnosti na posmatrače ili tzv. psihologija publike.

"Umetnik nesvesno prožima delo, stavljajući se činom stvaranja u njega čitav, onako kao što oblikujući ilovaču i nehotice ostavlja u njoj otiske svojih prstiju"   Sigmund Frojd

Frojdovo gledanje na umetnost bilo je u skladu sa njegovom osnovnom idejom - principom zadovoljstva. Čovek teži da izbegne bol i nezadovoljstvo koje mu nameće realnost i istovremeno doživi zadovoljstva u svetu koji ga okružuje. Psihoanaliza objašnjava proces umetničkog stvaranja kao proizvod deprivacije (osujećenja) osnovnih potreba i nagona koji postoje u čoveku, pri čemu kad god osoba ne postigne zadovoljavanje svojih potreba, da ne bi bila frustrirana, što može da rezultira neadekvatnim ponašanjem, ona pribegava imagionarnom zadovoljavanju potreba. Dakle, na imaginaciji ili mašti se baziraju kako umetničko stvaranje tako i pojave kao što su snovi, dnevno sanjarenje i igre u detinjstvu.

U skladu sa ovim Frojd je na umetnika gledao kao na neurotičara koji svojim umetničkim radom sprečava sa jedne strane svoj psihički slom a sa druge svoje pravo izlečenje. Međutim, Frojd je prevideo činjenicu da je i samo stvaranje jedan način delovanja u spoljašnjem svetu, koji je možda primereniji stvaraocima nego direktniji načini delovanja. Bilo bi nepravedno poistovetiti umetnike sa pravim sanjalicama, jer dok je sanjalicama dovoljno što sanjaju da stvaraju, čovek koji stvara eksternalizuje svoje snove i na taj način deluje na okolinu.

Psihoanalitičari nakon Frojda su se razlikovali u svojim shvatanjima umetnika, u smislu da su neki ostali na liniji Frojdovog razmišljanja, dok su drugi shvatili da osnova umetnosti nije neuroza već talenat i da te dve stvari nisu jedna preduslov drugoj. Ne poričući pri tom činjenicu da kod nekih umetnika ima neurotičnih konflikata. Posebno treba istaknuti Vladetu Jerotića kao domaćeg autora koji se dosta interesovao i pisao o različitim temama iz oblasti psihologije umetnosti.

Određena razmišljanja i pisanja iz oblasti psihologije umetnosti su kritikovana od strane književnih kritičara i estetičara. Po njima se u traganju za stvaraocem iza umetničkog dela gubi iz vida samo delo. Suština je da u ovakvim studijama ne treba vrednovati tj. ocenjivati umetničku vrednost dela, već treba tragati za osvetljavanjem ličnosti umetnika i načina na koji se ona prelama na delo. Drugim rečima, cilj radova iz oblasti psihologije umetnosti nije objašnjavanje genijalnosti stvaraoca već ukazivanje na motive koji dovode do nametanja određenih tema u njihovom stvaralaštvu.

Pošto će se u sledećem članku govoriti o modelima identifikacije u pozorišnim komadima Sema Šeparda, važno je naglasiti neke standarde koji su uvedeni u cilju što veće objektivizacije književnih analiza a kojih se sada pridržava većina autora u oblasti psihologije umetnosti. Po E Krisu, postoje:

  • standard predmetne materije, po kome sadžina dela izaziva psihološka razmatranja o rekacijama heroja ili samog pisca
  • standard namere, po kome je zadatak analitičara da poveže biografske podatke o piscu sa onim što je izneto u delu
  • standard koherencije, čija je suština da interpretacija jednog određenog dela proveri slaganjem sa drugim delima ili delovima dela.